Nekoliko stereotipova
Treba da se prisetimo još i, sada već prošle, bezbednosti „slobodnog kretanja“ deteta na ulici. Ranije je bilo vreme kada se izraz „dete iz dvorišta“ nije povezivao samo sa siromašnim porodicama. Većina priča iz klasika sovjetske dečije literature prepune su činjenica potpuno nezamislivih u naše dane dečije samostalnosti. Školarci (peti razred) idu sami u šumu po jelku, žive sami u vikendici, mališan nakon vrtića ide da se igra u dvorište bez odraslih… Mama je za to vreme zauzeta poslom, spremanjem i drugim „ličnim poslovima“.
Pa i ne samo literatura! Moja druga baka, inženjer, koja je „ostajala“ na poslu, pričala je anegdotu o mojoj mami kao đaku prvaku. U školu je mama išla sama, sa ključevima oko vrata i praktično sama odlučila da se upiše u muzičku školu (u to vreme su – sećate se? – pedagozi išli po školama i birali one koji su želeli tako nešto). Muzička škola je bila daleko, bilo je potrebno da se pređe put brzim hodom i eto, moja baka je jednom prilikom nakon posla pitala moju buduću mamu:
– Marina, kako ti ideš do tamo? Pa put je baš strašan!
– A ja, kada prelazim put, zatvorim oči i onda mi nije strašno.
Žalosno je, ako razmislimo, ali je to bila realnost tih vremena: „vredni stručnjaci“ su ginuli na poslu u ime svetle budućnosti, a deca su neminovno bila skrajnuta na periferiju i zato je roditeljske funkcije brižljivo kompenzovala država. Nikako nisam nostalgična zbog takve situacije – ipak dete pre svega moraju roditelji da vaspitavaju. Samo želim da pokažem da mnogi momenti vaspitanja upravo unutar porodice kao da su „nestali“ – njih nije bilo ni u životu naših roditelja, kao što ih je takođe i u našem detinjstvu bilo malo.
„Treba da se prisetimo još i, sada već prošle, bezbednosti „slobodnog kretanja“ deteta na ulici. Ranije je bilo vreme kada se izraz „dete iz dvorišta“ nije povezivao samo sa siromašnim porodicama.“
Kako se šetati sa decom, kakve knjige i u kom uzrastu čitati pre svega, kakvih se igara igrati? Nejasno se sećamo naših igara u vrtiću – tamo je bila grupa od 20 dece istog uzrasta, a ovde je mama dva-tri-četiri deteta različitog uzrasta koje nekako i nečim treba u isto vreme zabaviti. Na koji način? Jedan može da se igra „ringe raja“, drugi jedva hoda; jednoga raduje jedna pesmica, drugi ne shvata šta se od njega traži. Pročitala sam dosta knjiga iz metodike dečijih igara, ali je jedno gola teorija, a drugo – sećanja iz detinjstva, na primer, iz višedetne porodice. Mislim da je porodicama sa više dece u drugoj, trećoj generaciji, koji su tim pre upoznati upravo sa domaćim vaspitanjem jednostavnije da rešavaju ovakva pitanja.
„Već u vreme mog detinjstva postepeno je izumrla kultura samostalne dečije igre u dvorištu pod okom bake iz komšiluka.“
Već u vreme mog detinjstva postepeno je izumrla kultura samostalne dečije igre u dvorištu pod okom bake iz komšiluka. Nastupile su, izvinite za izraz, „kobne devedesete“ i roditelji su pravilno rasudili da je detetu bezbednije da slobodno vreme provodi na sekcijama i časovima, nego na ulici sa drugom decom.
Na kraju imamo situaciju da savremena mama pojedinačno „zabavlja“ decu u šetnji, sećajući se da je potrebno šetati se „dva puta dnevno po dva sata“. To joj je njena komšinica rekla čija su deca upravo tako „šetala“ u vrtiću, a zatim su kao školarci šutirali loptu do uveče, dok se mama bavila domaćinstvom. Mama našeg vremena pokušava da ispuni sve funkcije osoblja iz vrtića „strogo po tabeli“, a zatim se iskreno nervira jer nakon četiri sata šetnje iz nekog razloga nema snage da oriba rernu da se sija „kao kod komšinice“.
