Jedna od najvećih opasnosti ovog mita jeste rašireno verovanje da roditelji ne umeju pravilno da podstiču svoju decu, te da ta uloga pripada stručnjacima – pedagozima.
Problem je u tome što je briga o deci organizovana isključivo na osnovu ekonomskih kriterijuma. Postupak nije bio: „Deci treba to i to. Sve to košta toliko i toliko. Da vidimo gde ćemo da nađemo taj novac“, već upravo suprotan: „Imamo toliko i toliko novca. Da vidimo šta možemo s tim da uradimo.“ A novca je, po definiciji, uvek malo, jer majka ne može potrošiti na čuvanje deteta više od određenog dela svoje plate, a žene, po pravilu, obavljaju slabije plaćene poslove od muškaraca.
Tako je, dakle, ceo naš sistem postavljen naopako. Što je učenik mlađi, to se od učitelja traži manje kvalifikacija i iskustva i manje se plaća. Trebalo bi da bude upravo obrnuto; trebalo bi da vaspitači u vrtiću budu kvalifikovaniji i bolje plaćeni od univerzitetskih profesora, jer beba može mnogo da pati zbog lošeg vaspitača, ali momak od dvadeset godina može vrhunski da ignoriše lošeg profesora fizike.
Obično se sat čuvanja dece u kući (bebisiterka) plaća manje nego sat čišćenja kuće. Šta je važnije, da vaše dete bude dobro paženo ili da se podovi u kući sijaju?
Za učenje će biti vremena kasnije. Deca u vrtiću moraju da se igraju!
Budući da je tako slabo plaćeno, čuvanje dece izgubilo je svaki prestiž. Kada majka učini ogroman ekonomski napor i prestane da radi nekoliko meseci kako bi čuvala bebu, još joj prebacuju: „Blago tebi kad možeš“ ili „Super, sada po ceo dan možeš ništa da ne radiš“, pa čak i: „Zaglibićeš se. Ne smeš da zapostaviš karijeru…“ Pre izvesnog vremena pročitao sam komentar jedne majke koja je, sita slušanja kritika, odlučila da „Trenutno ne radim“ zameni sa: „Radim na jednom pilot-projektu iz primenjene psihologije. Proučavamo efekte konstantne personalizovane brige o odojčetu na njegov psihoafektivni razvoj.“ Zvučalo je tako komplikovano da se niko nije usuđivao da pita za detalje, pa tako niko nije ni saznao da je istraživač bila ona, subjekt studije njen sin, a istraživački centar njihova kuća … i da za taj posao nije bila plaćena.
Karlos Gonsales diplomirao je u Barseloni i radio kao pedijatar. Autor je bestselera Ljubi me mnogo!, knjigeprodate u više od 60.000 primeraka i prevedene na nemački, portugalski i italijanski,
Knjiga Ljubi me mnogo! neobičan je priručnik o roditeljstvu. Napisana je u odbranu dece, ali isto tako i u odbranu roditelja, onih roditelja koji žele da vaspitavaju decu prirodno, reagujući spontano na njihove potrebe, grleći ih i mazeći, polazeći od sopstvenih osećanja, a ne od pravila.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Izvedite dete u prirodu: evo kako to utiče na njegovo zdravlje i ponašanje
Početkom 1980-ih, biolog sa Univerziteta Harvard po imenu Edvard O. Vilson, predložio je teoriju nazvanu biofilija: da se ljudi instinktivno okreću prema svom prirodnom okruženju. Mnogi roditelji 21. veka sigurno...
Devojčice već sa četiri godine žele da budu mršavije – psiholog o poražavajućim istraživanjima
Dovoljno je da pogledamo profile tinejdžerki na društvenim mrežama i odmah shvatimo šta ističu kao svoje kvalitete i najvažnije atribute. Pre svega, posmatraču neće biti jasno koliko zapravo imaju godina....
Da li godine majke utiču na inteligenciju deteta?
Žene danas uglavnom rađaju kasnije nego što je to bio slučaj sa ženama pre nekoliko decenija, a razlozi za to su brojni. Kada će žena roditi zavisi od mnogo čega...
Emocionalna regulacija: Kako (ne)povezanost roditelja i dece utiče na upravljanje emocijama
Piše: Sanja Dutina Dragović, Psihobrlog Pre nego što progovori, dete svojim ponašanjem obaveštava roditelje o tome kako se oseća. Kada je isfrustrirano, baca igračku ili plače i šalje jasnu poruku...
Hvala najlepse na ovom jako poucnom tekstu!
Nije bas sve u zivotu tako crno ili tako belo. Ima malo i sivkastog. Malo ovoga i malo onoga. Roditelji trebaju da pronadju sredinu i balans izmedju raznih tutorijala; srecno svima bilo, pa i ovoj mami koja ovo pise.