„Deca su bolje podnosila tuđi pogled, počinjala su da pozdravljaju ljude i da im se obraćaju po imenu, da razgovaraju i govore doviđenja na rastanku.“
Kod osmogodišnje Lorali dijagnostikovan je srednjefunkcionalni autizam kad je imala tri godine. Čak i sa osam Lorali se retko služila jezikom. Nije odgovarala na svoje ime i nije se odazivala roditeljima, kao da ih ne čuje. Ponekad je govorila, ali „na svom jeziku“, kaže njena majka, „koji obično nismo razumeli“. Ako bi htela soka, ne bi zamolila da joj daju, nego je gestikulirala i vukla roditelje do ormarića u kuhinji da bi joj dohvatili ono što želi.
Ispoljavala je i druge simptome autizma, između ostalog ponavljanje pokreta kome autistična deca pribegavaju trudeći se da savladaju utiske koji ih nadilaze i preplavljuju. Lorali je, prema rečima njene majke, „imala čitav spektar simptoma, mahala je rukama, cupkala na prstima, dobijala strašne izlive energije, ujedala. I nije znala da mi kaže šta oseća.“
Autističan dečak postao autor i voditelj uspešne emisije o kuvanju
Bila je veoma privržena drveću. Kad bi je roditelji uveče poveli u šetnju da utroši višak energije, malena bi često zastala, dodirnula drvo, zagrlila ga i govorila mu.
Na zvuke je bila preterano osetljiva. „Kao da je imala pojačala u ušima“, priča njena majka. „Dok je bila mala, često je pokrivala ručicama uši. Nije mogla da podnese neke vrste muzike s radija, na primer klasičnu ili sporu muziku.“ U ordinaciji kod pedijatra čula bi zvuke sa sprata iznad koje ostali nisu čuli. Kod kuće bi otišla do sudopere ili umivaonika, napunila ih vodom, a zatim zagrlila cevi i osluškivala kako voda otiče kroz njih.
„Lorali je bilo potrebno oko dva sata dnevno punih osam nedelja da bi prošla ceo program. Kada ga je dovršila, „jezik je prosto počeo da kipti iz nje“, priča njena majka.“
Loralin otac je pripadnik ratne mornarice i služio je u Iraku 2003. Kada se porodica preselila u Kaliforniju, Lorali su upisali u državnu školu s posebnim odeljenjem u kome se radilo pomoću programa Fast ForWord. Lorali je bilo potrebno oko dva sata dnevno punih osam nedelja da bi prošla ceo program. Kada ga je dovršila, „jezik je prosto počeo da kipti iz nje“, priča njena majka. „Govorila je mnogo više, i to u potpunim rečenicama. Sada je mogla da mi prepriča šta se događalo u školi. Ranije bih je samo pitala: ’Je li dan bio lep ili loš?’, a sada je pamtila detalje i mogla je da mi priča o onome što je radila. Ako je dospela u neku lošu situaciju, bila je u stanju da mi ispriča o tome, nisam morala da joj čupam reč po reč kao kleštima. I pamtila je mnogo lakše.“ Lorali je uvek volela da čita, ali sada čita duže knjige, knjige o nauci i enciklopedije. „Sluša tišu muziku i podnosi različite zvukove s radija. Bilo je to buđenje za nju. A pošto možemo mnogo bolje da komuniciramo, to je buđenje za sve nas. Velika sreća“, kaže njena majka.
Mercenih je zaključio da će morati da se vrati u laboratoriju da bi produbio svoje shvatanje autizma i mnogih oblika zaostajanja u razvoju koje on izaziva. Najbolji pristup, smatrao je Mercenih, biće da se najpre stvori „autistična životinja“, to jest takva koja pati od višestrukog zaostajanja u razvoju, isto kao i autistična deca, koju će potom moći da proučava i da pokuša da je izleči.
Kako je počeo da razmišlja o onome što sam naziva „dečja katastrofa“ koju donosi autizam, u Mercenihu se pojavila intuitivna slutnja da je posredi možda nešto što se odigrava pogrešno u najranijem uzrastu, dok traje najkritičniji period, dok je plastičnost na vrhuncu i kada bi trebalo da se odvija ogroman deo razvoja. Autizam je, međutim, u velikoj meri nasledno oboljenje. Ako je jedno od jednojajčanih blizanaca autistično, verovatnoća je osamdeset do devedeset posto da će biti i drugo. Kod dvojajčanih blizanaca, ako je jedno dete autistično, drugo će najčešće imati neke smetnje u jezičkom razvoju ili socijalizaciji.
Hhh