Što više učitelji koriste pohvalu umesto kazne, više će dete ostati fokusirano na zadatke i lekcije, kaže nova studija objavljena u stručnom časopisu Educational Psychology.
“Kako se odnos korišćenja pohvale i kazne kod učitelja menja u korist pohvale, tako se povećava i stepen ispunjenosti školskih zadataka kod đaka koji dobijaju više pohvala naspram kazni”, kaže autor studije Pol Kaldarela, profesor na Univerzitetu Brigham Young.
I ne samo to, dodaje on, što je veći raspon između pohvale i kazne, odnosno što više nastavnici pohvaljuju i manje kažnjavaju, deca bivaju bolje fokusirana na lekcije.
Pohvala je ključ
Uprkos jasnoj vezi između pohvale i dobrih rezultata, studije su pokazale da nastavnici u učionici ne koriste pohvalu dovoljno. Zapravo, kako učenici prelaze u starije razrede, tako su pohvale sve ređe, dok broj kritika i ukora raste.
Naravno, nije realno očekivati da nastavnik nikad ne kritikuje. Nije ni dobro. Čak i najpozitivniji učitelji moraće da prekinu loše ponašanje. Ali bi kritike, posebno one oštre i pred celim razredom, trebalo svesti na neophodni minimum, kažu istraživanja.
Kada je reč o odnosu pohvale i kritike, neki idealan odnos bi bio 3:1 ili 4:1, što znači da na tri ili četiri pohvale može da dođe jedna kritika. Dakle, kada iskritikujete učenika, potrudite se da posle toga pronađete razlog i da ga pohvalite nekoliko puta, pre sledeće kritike, ako su dobri rezultati u učionici ono čemu težite. O ovom odnosu pohvale i kritike pak nema istraživanja, već je to jednostavno preporuka edukatora koji su se bavili ovom temom.
Koliko pohvala?
Da bi otkrio odgovor na to pitanje, Kaldarela i njegov tim proveli su tri godine brojeći pohvale i kritike koje nastavnici upućuju deci u 151 učionici, u 19 osnovnih škola u tri američke države.
Tim je posmatrao interakcije nastavnika sa ukupno 2536 đaka uzrasta od 5 do 12 godina.
Polovina tih odeljenja bile su kontrolne grupe, u kojima je nastavnicima rečeno da rade kao što rade inače, a druga polovina bila je deo programa CW-FIT, u okviru kojeg učitelji najpre uče decu socijalnim veštinama kroz ponavljanje, diskusiju i igru uloga. Zatim, formiraju timove đaka i trude se da hvale učenike onda kada poštuju uspostavljena pravila i modele ponašanja. Pokazalo se da su deca uključena u ovaj program bila više angažovana i spremnija na rad. Takođe, problematična ponašanja na času takođe su se smanjila.
Oni učitelji koji su najviše hvalili postigli su do čak 30% poboljšanja kada je reč o ponašanju đaka.
Što više pohvala, to bolje
Kaldarela u svojoj studiji pohvalu definiše kao “verbalni čin odobravanja” nakon što se učenik ponašao dobro ili uspešno odgovorio na zadatak, umesto tek blagog priznanja da je zadatak tačno rešen. Kritika se, s druge strane, definiše kao “verbalno neodobravanje” koje ponekad uključuje i pretnju ili posramljivanje, kao odgovor na neadekvatno ponašanje ili neispunjen zadatak.
Kada su se svi podaci ukrstili, došlo se do zaključka da ne postoji neka kritična tačka ili optimalan odnos pohvale i kritike koji dovodi do toga da se ponašanje drastično poboljša. Umesto toga, efekat je bio linearan: što više pohvale, učenici bolje sarađuju i više se trude. Oni učitelji koji su najviše hvalili postigli su do čak 30% poboljšanja kada je reč o ponašanju đaka.
“Ponašanje koje podstičete će se ponavljati” kaže Kaldarela. “Pa tako, ako učitelj hvali učenike zbog dobrog ponašanja, kao što je pažnja na času, traženje pomoći onda kada ima je potrebna ili dodatni trud, može očekivati da upravo to ponašanje i podstakne da se dalje razvija i poboljšava.”, zaključuje Kaldarela.
Priredila: A. Cvjetić
Izvor: Zelena učionica
