Zašto se braća i sestre zaista svađaju

istraživanja kažu da se braća i sestre uzrasta od tri do sedam godina u proseku posvađaju tri i po puta na sat. Neke su svađe kratke, druge su duže, ali to je ukupno deset minuta provedenih u svađi svakog sata.

Dr Lori Kramer, pomoćnica dekana na Univerzitetu Ilinoj u Urbana-Champaign, pokušava da uradi nemoguće: da navede braću i sestre da budu bolji jedni prema drugima.

Porodice u programu Kamerove su obrazovane i bogate. Mnogi roditelji su diplomirali na Ilinoj fakultetu, a njihova deca pohađaju najbolje privatne osnovne škole u Urbani. Ovi roditelji su učinili sve da bi svojoj deci obezbedili pozitivno okruženje. Ali postoji jedan nepredvidivi faktor u okruženju koji oni ne mogu da kontrolišu, a koji podriva sve drugo – koliko dobro se slažu braća i sestre.

Opservaciona istraživanja kažu da se braća i sestre uzrasta od tri do sedam godina u proseku posvađaju tri i po puta na sat. Neke su svađe kratke, druge su duže, ali to je ukupno deset minuta provedenih u svađi svakog sata. Prema dr Hildi Ros s Univerziteta Voterlu, samo jedan od osam konflikta završi se kompromisom ili pomirenjem – ostalih sedam puta se oni samo povuku, obično nakon zadirkivanja ili plašenja starijeg deteta.

Dr Gani DeHart s Univerziteta njujorškog koledža u Geneseu, uporedila je način na koji četvorogodišnja deca tretiraju svoju mlađu braću ili sestre u odnosu na tretman najboljih drugova. U njenom slučaju, deca su napravila sedam puta više negativnih i kontrolišućih izjava o svom bratu ili sestri nego o drugovima.

Škotski istraživač dr Samanta Panč (Punch) otkrila je slične rezultate u razgovorima s devedesetoro dece. Utvrdila je da deca nisu motivisana da se ponašaju lepo prema svojoj braći i sestrama, u poređenju s drugovima, jer braća i sestre će tu biti i sutra, bez obzira na sve. Zaključila je: „Odnos braće i sestara je odnos u kome se granice društvene interakcije mogu pomeriti do maksimuma. Bes i iritacija ne treba da se potiskuju, dok ljubaznost i tolerancija mogu da se zanemare“.

Istraživanja kažu da se braća i sestre uzrasta od tri do sedam godina u proseku posvađaju tri i po puta na sat. Neke su svađe kratke, druge su duže, ali to je ukupno deset minuta provedenih u svađi svakog sata.

Dakle, prerastu li takav odnos s obzirom na hiljade interakcija za sobom? Zapravo ne, misli Kramerova. Ranije, tokom devedesetih godina, ona i njen mentor dr Džon Gotman (Gottman) su odabrali trideset porodica koje samo što nisu dobile drugo dete; njihovo prvo dete imalo je tri ili četiri godine. Dvaput nedeljno, tokom više meseci, Kramerova je odlazila u njihove domove i posmatrala braću i sestre u igri dok mlađe dete nije navršilo šest meseci. Vratila se ponovo kada je dete napunilo četrnaest meseci, a zatim četiri godine. Svaki put, Kramerova je ocenjivala kvalitet odnosa među decom, beležeći koliko često su bila dobra ili loša jedno prema drugom (Kramer et al., 1999). Devet godina kasnije, Kramerova je ponovo posetila ove porodice. Dotada je starije dete već trebalo da se upiše na koledž. Ponovo ih je snimala zajedno. Da bi bila sigurna da se neće ignorisati, dala im je zadatke – da zajedno reše neke slagalice i da isplaniraju zamišljeni vikend za svoju porodicu sa deset hiljada dolara na raspolaganju.

Zašto se ne svađaju braća i sestre u tradicionalnim društvima?

Kramerova je otkrila da je kvalitet odnosa dece dugoročno gledano izuzetno stabilan. Osim ako nije došlo do nekog značajnog događaja u porodici – kao bolest, smrt, razvod – karakter odnosa nije se menjao dok se starije dete nije odselilo iz kuće. Najveći deo vremena, činilo se da je ton koji je uspostavljen kada su bili veoma mali, bez obzira na to da li je kontrolišući i dominantan ili sladak i pun razumevanja, imao tendenciju da ostane isti.

Kramerova često čuje: „Ali ja sam se svađala s mojom braćom i sestrama sve vreme, i ispali smo super“. Ona se ne slaže. Umesto toga, ističe da u velikom broju ovakvih odnosa učestalost konflikta može biti visoka, ali je zabavno vreme provedeno u dvorištu i u podrumu više nego uravnoteženo. Ova neto pozitivna vrednost je ono što predviđa dobar odnos kasnije u životu. Nasuprot tome, odnos braće i sestara koji su se jednostavno ignorisali, manje se svađali, ostao dugoročno hladan i distanciran.

Kramerova često čuje: „Ali ja sam se svađala s mojom braćom i sestrama sve vreme, i ispali smo super“. Ona se ne slaže.

Pre nego što je započela program „Više zabave s braćom i sestrama“, Kramerova je zamolila roditelje da ispune upitnike o svojim očekivanjima u vezi s interakcijom između braće i sestara. Roditelji su zapravo prihvatili konflikt kao način života svoje dece; ono što ih je zaista mučilo bilo je to što je izgledalo da njihovoj deci tako često nije stalo jednima za druge. Njihova osećanja prema bratu ili sestri bila su negde između nezainteresovane ambivalentnosti i iritiranosti.

Stoga je program Kramerove jedinstven u ovom polju – ona ne pokušava da nauči decu nekoj lepšoj verziji medijacije u konfliktu. I odraslima je teško da usavrše ove tehnike – pažljivo slušanje, deeskalaciju, izbegavanje izjava sa negativnim uopštavanjem, nuđenje pohvala. Umesto toga, težište programa Kramerove nalazi se i u naslovu – a to je da braća i sestre uživaju u zajedničkoj igri. Šestosatni delovi treba da budu polje zabave za braću i sestre. Većina aktivnosti koju deca imaju u svojim životima je razdvojena uzrastom – braća i sestre se druže s decom svojih godina. Ovde se oni drže zajedno.

1 2 3 4 Sledeća strana