Zašto se braća i sestre zaista svađaju

istraživanja kažu da se braća i sestre uzrasta od tri do sedam godina u proseku posvađaju tri i po puta na sat. Neke su svađe kratke, druge su duže, ali to je ukupno deset minuta provedenih u svađi svakog sata.

Dugo, važila je pretpostavka da braća i sestre uče jedni od drugih, a onda primenjuju društvene veštine koje su stekli u odnosu s vršnjacima van porodice. Kramerova kaže da je suprotno: starija braća i sestre vežbaju sa svojim drugarima, a onda primenjuju ono što znaju na svoju mlađu braću i sestre.

Nakon posmatranja odnosa s najboljim drugovima, Kramerova je uvidela da se jedan faktor izdvaja kao naročito indikativan: zajednička igra maštanja. Kao što su objasnili Kramerova i Džon Gutman: „Igra maštanja predstavlja jedan od najviših nivoa društvenog angažovanja za malu decu“. Da bi ova igra maštanja bila uspešna, deca moraju emotivno da se posvete jedno drugom i da obraćaju pažnju na ono što radi drugo dete. Moraju da artikulišu ono šta zamišljaju – i da dođu do nekog scenarija koji omogućava da obe vizije ožive. Kada jedno dete najavi početak borbe s nindžama, a drugo želi da bude kauboj, oni moraju smisliti način na koji će ipak u zajedništvu dočekati zalazak sunca.

Dr. Zoran Milivojević: Mlađe i starije

Ako, međutim, dete nije razvilo ove dobre navike s drugarima, a pojavi se mlađi brat ili sestra, postoji vrlo malo motivacije da se nauče veštine zajedničke igre (biranje aktivnosti u kojima oba deteta mogu uživati, pozivajući drugo i/ili tražeći da se ono uključi, prepoznajući kada je neko zauzet ili želi da se igra sam). Ova motivacija nije prisutna jer će, kako je istakla Samanta Panč (Punch) brat ili sestra biti tu i sutra, bez obzira na sve. Braća i sestre su zatvorenici, genetski osuđeni da žive zajedno, bez slobodnih dana dobijenih za dobro vladanje. Jednostavno tu nema motivacije za menjanje.

Starija braća i sestre vežbaju sa svojim drugarima, a onda primenjuju ono što znaju na svoju mlađu braću i sestre.

Kramerova je takođe uzela u obzir dečje ponašanje u vrtićima i predškolskim ustanovama. Činjenica da deca mogu da sarađuju u odeljenju i da ostanu angažovana u grupnom okruženju nije predvidela bolji odnos među braćom i sestrama. Posredi je ta prava veza među drugovima, koja čini da je detetu stalo do toga kako njegovo ponašanje utiče na nekog ko se njemu sviđa – to je bio katalizator promene.

„Roditelj će se naporno truditi da bi ispunio potrebe svog deteta. Oni su visoko motivisani ljubavlju“, objasnila je Kramerova. „Drugoj deci nije stalo ako ste gladni ili imate modricu na kolenu – oni takođe imaju jednu.“

Drugim rečima, dobiti ono što želite, od roditelja je veoma lako. Dobiti ono što želite od prijatelja je to što navodi dete da razvije veštine.

„Nije reč o tome da roditelji nisu važni“, zaključuje Kramerova, „ali oni su važni na veoma različite načine“.

Zbog toga, na neki način, Kramerova zaista pokušava da transformiše dečje odnose iz odnosa brata i sestre u nešto što više liči na pravo prijateljstvo. Ako dete uživa u prisustvu drugog deteta, onda svađa ima visoku cenu. Kazna za svađanje nije više samo tajm aut, već gubitak vrednog saradnika.

Odlomak iz knjige “Novo razmišljanje o deci – Gde grešimo?”
Autori: Po Bronson, Ešli Meriman

Knjiga se oslanja na novi talas brojnih istraživanja sprovedenih tokom protekle decenije a koja upućuju na to da moramo promeniti naše razmišljanje o deci. Istraživanja dokazuju da mnogohvaljeni načini vaspitanja ne deluju onako kako smo očekivali i da ih moramo odbaciti.

Namera ove knjige nije samo da upozori, već da nas nauči da razmišljamo drugačije – dublje i jasnije – o deci.

Novi talas naučnih istraživanja o deci nas upućuje da decu i vaspitanje sagledamo na novi način, da odbacimo hvaljene modele vaspitanja, da prestanemo

da deci izigravamo prijatelje i povratimo autoritet.

Dr Zoran Milivojević, psihoterapeut

Prethodna strana 1 2 3 4

Podeli tekst: