U prvom delu, četiri papirne lutke koje se navlače na ruku, pojavljuju se na pozornici s lutkama. One kažu da su deca vanzemaljaca s planete Ksandija. Oblaci Ksandije proizvode kišu kad god se braća i sestre svađaju i planeta je u opasnosti zbog poplava. Vanzemaljci su došli na Zemlju da odu u kamp sa zemaljskom decom da bi naučili kako što bolje zajedno da se zabave. Sva deca – vanzemaljska i zemaljska – provode sledećih šest delova igrajući društvene igre, praveći umetnička dela i plešući na rep pesmu napravljenu baš za tu priliku. Oni kući nose knjige za čitanje pre spavanja i društvenu igru koja se odvija na Ksandiji.
Tokom ovog procesa, deca usvoje terminologiju kojom započnu igru s braćom i sestrama, kako da pronađu ono što oboje vole da rade zajedno i kako da nežno odbiju kada nisu zainteresovani. Oni svesno proigravaju ove korake. Verovatno nije ni važno kako se ovi koraci zovu (Stani, Razmisli i Pričaj); važno je to što je deci dat način da premoste razliku u godinama, tako da starije dete ne bi uvek završilo u dominantnoj ulozi. Tokom jednog od ovih delova – decu je posetila iritantna žena u mantilu s imenom gospođica Zauzeta Šefica − ona je kao klovn, karikatura šefice koja je previše zauzeta da čak odloži svoj mobilni telefon. Deca je uče da bude manje dominantna.
U programu Kramerove, manje svađa je posledica učenja dece proaktivnim veštinama iniciranja igre na način na koji oboje mogu uživati. To je prevencija konflikta, a ne razrešenje konflikta.
Veliki broj igara i umetničkih projekata uče decu da prepoznaju osećanja koja izražavaju lica njihovih braće i sestara. Naučili su moto: „Vidi to na svoj način, vidi to na moj način“. Oni crtaju ove facijalne ekspresije na maskama od papira, onda slušaju priče i drže maske koje su u korespondenciji s tim kako se svako dete u priči oseća.
37 najblesavijih razloga za izbijanje svađa među braćom i sestrama
Kramerova je tokom godina prilagodila svoje rukopise za radionice, ali verovatno najinovativniji aspekt njenog programa ne nalazi se u tim detaljima – već u tome što se ona uopšte fokusira na decu. Drugi naučnici pretpostavljaju da su četvorogodišnjaci premladi, pa su usmerili svoju obuku na roditelje, pokušavajući da ih nauče da reaguju na svađe braće i sestara. U programu Kramerove, manje svađa je posledica učenja dece proaktivnim veštinama iniciranja igre na način na koji oboje mogu uživati. To je prevencija konflikta, a ne razrešenje konflikta. Roditelji su samo pomagači; kada su kod kuće, njihov posao je da učvrste pravilo da deca treba da koriste zajedničke korake da bi im uspelo bez pomoći roditelja.
Program Kramerove je delotvoran po svakom aspektu. Video snimci dečje igre kod kuće pre i posle „programa“, otkrivaju pozitivnije, zajedničko angažovanje, a upitnici za roditelje pokazuju da roditelji provode manje vremena razdvajajući posvađanu decu. Čini se da deca uživaju u kampu, ali nikada ne prođe ni sat bez barem jednog klasičnog prikaza tenzije među decom, kada starije dete krene da kontroliše ili kada mlađe dete izaziva. Zapravo, čitava premisa kampa – ideja da braća i sestre treba da uživaju jedno u drugom – jeste cilj koji sva deca nisu spremna da prihvate.
