(…)
Ispostavlja se da je Šekspir bio u pravu, a da je Frojd grešio. Gotovo čitav vek, Frojdov argument – da su od rođenja braća i sestre zarobljeni u večnoj borbi za naklonost svojih roditelja – imao je ogroman uticaj, koliko na naučnike, toliko i na roditelje. Ali ispostavilo se da Frojdova teorija nije potpuna. Rivalitet među braćom i sestrama može imati manje veze s edipovskom pričom o roditeljskoj ljubavi i više s Kraljem Lirom.
Tim vodećih britanskih i američkih naučnika pitao je sto osam parova braće i sestara u Koloradu oko čega se oni stalno svađaju (McGuire et al.; 2000). Roditeljska naklonost je bila na uverljivo poslednjem mestu. Samo 9% dece reklo je da su krivi nadmetanje ili prepirke.
Najčešći uzrok svađe bio je isti kao što je bio u uništenju Regan i Goneril: deljenje igračaka u zamku. Skoro 80% starije i 75% mlađe dece je reklo da je deljenje fizičke imovine – ili njihovo svojatanje − izazivalo najviše svađa.
Ništa drugo nije bilo ni blizu. Iako se 39% mlađe dece žali da su njihove svađe bile zbog – svađe. Oni tvrde, praktično, da započinju svađe da bi sprečili stariju braću i sestre da ih udaraju.
Tri reči koje ne treba prisiljavati decu da govore
Pazeći na Frojdovu paradigmu, naučnici su modifikovali svoje nalaze, pitajući se da li su deca previše mlada da razumeju dubinu porodične psihodrame u kojoj su ona glavne zvezde. Ali ova braća i sestre nisu bili toliko mali. Mlađa deca su bila u osnovnoj školi, a neka starija su već bili tinejdžeri. Naučnici su mislili da psihološka zajednica treba da prepozna da „braća i sestre imaju sopstveni repertoar konfliktnih pitanja odvojen od njihovih roditelja“. Borba da se pridobije veći deo roditeljske ljubavi može biti faktor, pisali su, ali deca u srednjem detinjstvu ne razmišljaju o tome, ne prepoznaju to, niti ga artikulišu.
Skoro 80% starije i 75% mlađe dece je reklo da je deljenje fizičke imovine – ili njihovo svojatanje − izazivalo najviše svađa.
Lori Kramer je takođe došla do istog zaključka. Ona je pregledala četrdeset sedam popularnih priručnika za roditelje, analizirajući koliko je njihovih saveta u vezi s odnosom među braćom i sestrama bilo zasnovano na empirijskom istraživanju, a koliko je bilo zasnovano na nedokazanoj teoriji. Kramerova je otkrila da baš svaki priručnik za roditelje ponavlja psihodinamičku paradigmu da svaka ljutnja među braćom i sestrama potiče iz gubitka roditeljske naklonosti kada se rodi mlađe dete. Kramerova je primetila da svakako postoje istraživanja koja ovo podržavaju. Na primer, jedno nedavno istraživanje pokazalo je da ljubomora starijeg brata ili sestre, kada mlađe dete ima šesnaest meseci, predviđa vrstu odnosa koji će imati nekoliko godina kasnije. Ali Kramerova misli da ova fiksacija na nadmetanje za roditeljsku ljubav maskira i odvlači od još važnijeg problema: čak i u porodicama gde deca dobijaju dosta naklonosti od oba roditelja, „može se desiti da mlađa deca ne uspeju da razviju prosocijalne odnose s braćom i sestrama ako ih tome niko ne nauči“. Manje pažnje treba obratiti na psihologiju, a više na izgrađivanje veština.
Šta je još precenjeno? Roditelji zamišljaju da je razlika u uzrastu među braćom i sestrama važan faktor. Neki misle da je bolje da razlika među decom bude manja od dve godine, jer su onda deca bliska po uzrastu i mogu se igrati zajedno; drugi misle da treba da sačekaju tri ili četiri godine, da bi pomogli svakom detetu da razvije nezavisnost. Ali istraživanja su potpuno pomešana – za svako istraživanje sa zaključkom da je razlika u uzrastu bitna, postoji jedno koje dokazuje suprotno. „U vezi s drugim faktorima“, kaže Kramerova, „razlika u uzrastu nije tako jak faktor predviđanja. Niti je pol. Postoji mnogo toga drugog što treba uzeti u obzir“.
Jedan od najboljih faktora predviđanja kako se braća i sestre slažu određen je pre rođenja mlađeg deteta.
U vezi s tim što je važno, Kramerova nudi jedno veliko iznenađenje. Jedan od najboljih faktora predviđanja kako se braća i sestre slažu određen je pre rođenja mlađeg deteta. Na prvi pogled, ovo je iznenađujuće – kako je moguće predvideti sudar ličnosti, ako jedna ličnost još uvek ni ne postoji? Kako možemo znati njihov budući odnos? Ali objašnjenje je sasvim razumno. To nema nikakve veze s roditeljima. Umesto toga, faktor predviđanja jeste kvalitet odnosa starijeg deteta sa svojim najboljim drugom.
Kramerova je proučavala mlađu decu iz porodica koje su čekale drugo dete. Ona je posmatrala ovu decu kako se igraju jedan na jedan sa svojim najboljim drugovima. Deca koja su mogla da se igraju u recipročnom, obostranom stilu sa svojim najboljim drugom, bila su deca koja su godinama kasnije imala dobar odnos sa svojim mlađim bratom ili sestrom.
