Ima li smisla svako nemirno dete tretirati kao mentalno poremećeno? Procenjuje se da je prevalenca ovog poremećaja (broj dece sa poremećajem u godini) između 2 i 17%. Da li to znači da do 217 hiljada dece u našoj zemlji zaslužuje etiketu poremećaja i sve što ide sa njom? Govorimo o mentalnom poremećaju za koji nije dokazano da ima psihičko poreklo, ali koji se ipak tretira kao organski, koji će dijagnostikovati prvi pedijatar (doktor medicine), a ne psiholog ili psihijatar. Dete sa dijagnozom dalje biva smešteno u psihijatrijsku ustanovu i prima koktel―terapiju sačinjenu pretežno od amfetamina i antidepresiva. Sve i da stavimo na stranu da ovi lekovi na mlad organizam imaju iste efekte kao kokain (što nikako nije zanemarivo), etiketa poremećaja nosi sa sobom stigmu društva, odsustvo iz škole, kasnije probleme u akademskom napredovanju, gubljenje kontakta sa svojom generacijom i drugarima, veoma frustrirane roditelje i veći rizik za javljanje nekog drugog mentalnog poremećaja ili poremečenog ponašanja (počevši od depresije do samopovređivanja i povećanog rizika za suicid).
Bake i deke bi rekli da takvo dete jednostavno treba izmoriti i pustiti da se istrči da bi lepo spavalo. Međutim, gde se sakrila ovakva logika i zašto se dešava da su deca danas lečena kao psihijatrijski bolesnici?
Veoma je bitno naglasiti da realnost nije i ne sme biti tretirana crno-belo. Nemirna deca se ne smeju tako olako etiketirati kao bolesna, jer nemirno dete nije istovremeno i bolesno! Neophodno je shvatiti da roditelj svojom ljubavlju, pažnjom, posvećenošću i strpljenjem može da postigne kod deteta skoro bilo kakav efekat, naučiti ga da se ponaša primerenije, i omogućiti mu da preraste razvojnu fazu u kojoj ono mora da bude nemirno i istražuje svoje granice.
Hiperaktivnost, bolest ili ne?
Da je Tom Sojer naš savremenik, da li bi priča bila iole ovoliko zanimljiva da su ga posle prve pustolovine proglasili nemogućim, zavezali u belu košulju i sedirali? Bake i deke bi na ovo rekli da takvo dete jednostavno treba izmoriti i pustiti da se istrči da bi lepo spavalo. Međutim, gde se sakrila ovakva logika i zašto se dešava da su deca danas lečena kao psihijatrijski bolesnici?
Ukoliko se nastavi politika prepuštanja, praćenje linije manjeg otpora i ako dijagnoze postanu realnost našoj deci, o čemu će ona pričati? Hoće li uopšte imati mogućnost govora i nekog da ih sasluša?
Piše: Darija Petrović
Izvor: Kultiviši se
ovaj tekst ne vazi jos uvek za srpsku decu, taj deo sa terapijom ali bi mogao da postavi pitanje danasnjim roditeljima da li deca treba da budu mirna i samo glrdaju crtace i igraju igrice? kakvu decu odgajamo? tekst se odnosi na srpsku decu do pola molim prilagodite tekstove nama nemojte prepisivati samo americke ili cije vec
Tekst je neutemeljen, prepun netačnih izjava predstavljenih kao činjenice, štetan za decu sa problemom i njihove roditelje, prepun predrasuda i besmislenih saveta.
A nauka kaže da ADHD nije mentalni poremećaj niti mentalna bolest, doktori ga radije nazivaju sindromom. Sindrom poremećaja pažnje može da ide uz hiperaktivnost ili bez (ADD). Ima organsku osnovu pa zato i postoje lekovi. Nijedan pedijatar ne može da dijagnostikuje ADHD, može jedino da uputi dete kod specijaliste, psihijatra. Jedino psihijatar može detetu da prepiše lek, kod nas Concerta i samo taj jedan jedini. Kokteli lekova, antidepresivi i smeštanje u bolnicu zbog ADHD ne postoji kao opcija u našoj medicini, ne znam za vudu i slične.