Razvod, dete, stres: Kad se roditelji „odrođavaju“

Vrlo mala deca

„Veoma mala deca ne mogu ni da shvate razvod, tako da ih to i ne traumatizuje. Odrasli ljudi se sećaju događaja iz svoje prošlosti od 4. godine, što znači da je sve ono ranije u „mraku“ nesvesnog. Ali, sam uzrast nije važan po sebi. U bilo kom uzrastu dete može biti traumatizovano razvodom,“ kaže dr. Zoran Milivojević.

Predškolci

Deca predškolskog uzrasta teško razumeju razvod, ali će vremenom stvoriti sopstvenu sliku situacije i „teoriju“ o tome šta se i zašto dešava. Opasnost koja preti detetu ovog uzrasta jeste da, usled prirodnog egocentrizma, može da bude sklono da sebe opazi kao glavnog krivca za razvod roditelja, a taj osećaj krivice podsvesno može da ostane prisutan i kada odraste. Ono često fantazira o pomirenju roditelja. Kod male dece veoma su česti i posebno jaki strahovi od napuštanja. Najstresniji periodi u ovom uzrastu su oni kada dete prelazi od jednog roditelja kod drugog.

„Važno je da se roditelji suzdržavaju od međusobnog optuživanja pred detetom, ili od kritikovanja drugog roditelja u njegovom odsustvu.“

Mlađi školarci

Za ovaj uzrast je preovlađujuće osećanje tuge za roditeljem koji je otišao od kuće. Deca od 6 do 8 godina, iako i dalje maštaju o pomirenju roditelja, ređe krive sebe za to što se između roditelja desilo.

Školarci

Deca uzrasta od 9 do 12 godina u stanju su da mnogo bolje razumeju razvod. Kod ove dece nije neuobičajeno da svesno pokazuju svoje negodovanje povodom razvoda, ili čak da biraju jednog roditelja i drže njegovu stranu. Pojavljuje se i bes prema roditeljima, koji je zapravo poziv za razgovor. Ne treba ga ignorisati, jer postoji opasnost da dete taj bes okrene protiv sebe i počne da ispoljava različita autodestruktivna ponašanja ili depresiju. Zato je važno da se roditelji suzdržavaju od međusobnog optuživanja pred detetom, ili od kritikovanja drugog roditelja u njegovom odsustvu. Pored besa, na ovom uzrastu je češće nego na ostalim uzrastima, prisutan stid zbog razvoda roditelja.

Adolescenti

Starija mnogo lakše razumeju i prihvataju ono što se dešava. Ono što može predstavljati opasnost jeste da je adolescencija period značajan za izgradnju detetovog identiteta, pogleda na svet i sistema vrednosti i stavova. Ovo je period odvajanja deteta od roditelja i mučan razvod može ovo odvajanje ubrzati ili učiniti suviše drastičnim – dete razočarano u roditelje isuviše naglo može prekinuti odnose sa njima i graditi sopstveni svet na svemu što je suprotno svetu svojih roditelja. Zbog toga dete može izgraditi negativan stav prema braku uopšte, i često se od ovih adolescenata čuje da se nikada neće venčati i da ne veruju u bračnu zajednicu.

„Ako su odnosi u braku roditelja bili loši, dete, kada odraste, uglavnom ima dva problema. Ili ponavlja obrazac svojih roditelja ili beži od takvog ponašanja i pravi suprotnu grešku.“

„Nije to samo odnos prema braku, više je odnos prema zajedničkom životu,“ objašnjava dr. MIlivojević. „Ako su odnosi u braku roditelja bili loši, dete, kada odraste, uglavnom ima dva problema. Ili ponavlja obrazac svojih roditelja ili beži od takvog ponašanja i pravi suprotnu grešku. Recimo da žena misli da su muškarci izrabiljivači, jer je takvu predstavu ponela iz braka svojih roditelja. Ona nesvesno u mužu vidi izrabljivača i čim joj se učini da je tako, ona započinje svađu. Na taj način ona ulazi u ulogu svoje majke, a muža stavlja u ulogu svog oca. A, ako je kao dete odlučila da nikada neće biti ni minuta sa muškarcem koji je kao tata, ona kada odraste beži od svakog muškarca za kojeg joj se i za trenutak učini da liči na tatu. Zbog takve preosetljivosti, jer od guštera vidi zmiju, ona takođe ima nestabilne odnose i brak.“

Devojčice i dečaci

Karakteristično je da devojčice tokom razvoda postaju povučene i anksiozne. Devojčice iz razvedenih brakova, takođe, mogu ranije postati seksulano aktivne, u odnosu na devojčice koje su odrastale u celovitim porodicama. Ukoliko se majka ponovo uda, one to loše podnose i prihvataju. Dečaci tokom razvoda, s druge strane, postaju agresivniji i neposlušniji, ali lakše prolaze kroz teškoće nastale usled razvoda ukoliko se majka ponovo uda.

„Ako devojčica ostaje sa majkom, onda je ona u prednosti u odnosu na dečaka koji ostaje sa majkom. Razlog je to što deca usvajaju društvene uloge tako što su im roditelji istog pola uzor. To znači da dečak koji živi sa mamom ima ženski uzor i to ga oblikuje kao ličnost, a da muški uzor nije toliko dostupan. To nema veze sa ljubavlju, jer dete može voleti svog tatu, ali tata je malo vremena sa detetom, tako da dete i ne može da ga vidi kako reaguje u različitim situacijama i ne može da „upije“ njegove muške načine reagovanja. U tom slučaju je mnogo zdravije da dečak dobije psihološkog „tatu“, dakle novog muškarca, maminog partnera sa kojim živi. Takođe predlažemo da oko takvog dečaka bude i više muških likova, od učitelja, ujaka, strica, pa do trentera nekog sporta ili druge vanškolske aktivnosti,“ objašnjava dr. Zoran Milivojević.