Vežba nas čini savršenima
Moji blizanci, iako rođeni u razmaku od samo 20 minuta, jako su različiti kao ličnosti. Medi je pričljiva i zabavna ali joj treba vremena da se navikne na nove ljude. Rejd je ozbiljan i ne govori puno, ali je šarmantan prema novim ljudima, jak je i aktivan. Rejd voli da trči i penje se svuda i jako je agilan, dok Medi može biti nespretna i ne oseća se uvek samouvereno u takvim aktivnostima kao njen brat. Tako da, kada je ona odlučila da će se baviti bejzbolom, a ja sam pretpostavila da joj neće baš ići lako, nastupio je savršen trenutak da primenim ove savete o konkretnim pohvalama.
U početku je zaista imala puno problema. Nije lepo mogla da udari loptu, mnogi njeni udarci završili bi iza nje i kada bi i uspela da baci loptu pravo ispred sebe, veštine hvatanja ne bi bile najbolje. Ali, bila veliki entuzijasta, pa sve i ako nije bila talentovana, ne znači da nije trebalo da se trudi i uživa u procesu učenja. Tako da smo dosta vremena te nedelje proveli igrajući se sa njom (iako je to doslovno samo bacanje napred, nazad, i radovanje).
Pročitajte i: Zašto nikad neću reći svom sinu da je pametan
Iako sam uvek želela na navijam za nju, trudila sam se da to ne radim svaki put kada ne bi uspela. Ono sto je rekla i Dvek jeste da ne treba da nagrađujemo svaki njihov pokušaj, jer će biti zbunjeni kada promaše a mi ih hvalimo, iako možemo pomisliti da je to samo zbog njihovog samopouzdanja dobro. Nije. Umesto toga, svaki put kada bi udarila loptu, ja bih rekla : „Bravo, uspela si da uradis loptu!“ Medi je volela ovaj kompliment, i svaki put kada bi uspela ponavljala bi :“Vidi mama, uspela sam sada!“
Ali ono što je mene iznenadilo, jeste da, kako je nedelja odmicala, ona zaista jeste napredovala. Uspevala je da pogodi loptu, da je baci meni zaista pravo i lepo, čak je imala i nove načine hvatanja. Svaki put kada bismo igrale, pričale bismo o tome koliko je napredovala, i rekla sam joj da sam srećna što se trudila i što je bila toliko uporna, te kako se rad isplati. Bila sam iznenađena koliko je ona uživala u svemu tome i kako joj nije smetalo kada bi ponekad i promašila. Negde na polovini nedelje sama je sebi ponavljala da mora da nastavi da pokušava, kada joj ne bi išlo. I ja sam joj stalno ponavljala da nastavi da pokušava i da će biti sve bolja i bolja.
Pročitajte i: Koja karakterna crta je važnija za uspeh od IQ-a?
Razmišljala o sebi kao o detetu i kako nisam bila nikakav atleta već sam prezirala sport, jer je to bilo nešto što mi je tako loše išlo. Znala sam da jedna nedelja bacanja i hvatanja lopte neće promeniti Medin život, ali bilo je to pozitivno i zabavno iskustvo za obe i zaista smatram da je tehnika davanja pohvala urodila plodom. Ona nije bila frustrirana kada bi promašila, ali još važnije, nije bila ubeđena da je supertalentovana za to, jer nije bila.
