(NE)STRPLJIV
Moj sin je, sa druge strane, veoma destuktivan. Nenamerno, ali destruktivan. On je jedan od razloga zašto mi u kući nemamo lepe stvari, ili zašto većina njih završi polomljena. Ali koliko god lomio stvari, isto tako uživa i u njihovom popravljanju.
Imamo nekoliko drvenih IKEA stolova za decu, koje koristimo u najrazličitije svrhe. Nije prošlo dugo od kada su oni počeli da se raspadaju. Nevažno koliko puta bih vratila gornji deo stola, moj sin bi ga skinuo, a onda potom nameštao iznova.
Pročitajte i: Dr Zoran Milivojević: Kada pohvaljivanje šteti?
Primetila sam da je počeo sve lakše da odustaje kada bi mu bilo teško da stočić ponovo namesti. Bio bi frustriran i govorio bi :“Mama, popravi ga!“ i to je bilo nešto na čemu sam zaista želela da radim. Znam da je strpljenje nešto na čemu se radi, a kada je bolje vreme da to počnemo da vežbamo nego sada, kada je on mali?
Odlučila sam da donesem sto u sobu i namerno ga rastavim, a onda pitam sina može li mi pomoći da ga sastavim. Odmah je prišao da mi pomogne, ali posle samo malo vremena, čim to nije mogao da uradi, bacio je deo na pod. Ja sam pokušala da ostanem smirena i da ga ohrabrim. „Hm, a šta da si probao nekako drugačije da okreneš taj deo i da ga namestiš? Hajde pokušaj ponovo…“
On je pokušavao, i uspeo je – doduše uz maminu pomoć – ali nema veze. „Bravo, nastavio si da pokušavaš i uspeo si. Mogao si da odustaneš, ali nisi!“
Bio je toliko srećan, da sam donela drugi stočić, i pitala ga da mi ponovo pomogne da ga namestim, „Zaista bi mi koristila tvoja pomoć i strpljenje!“
Uzbuđeno je ponovo prionuo na posao, a ja sam se trudila da mu ne pomažem. Čim je zapeo zatražio je pomoć. Ali rekla sam mu : „Mislim da možeš sam, sećaš se kako si malo pre ovo namestio?“ Malo je potrajalo, i dosta se pomučio ali je uspeo, i bio je presrećan zbog toga.
Zaista sam shvatila da je važno kada ste konkretni i kada usmeravate svoje dete na pravi način. Može da potraje ali tako se učimo strpljenju, da ne odustajemo lako od stvari koje nam ne idu.
Obraćajte pažnju
Kako sam krenula sa ovim eksperimentom, pokušavala sam da se setim situacija u kojima ih olako hvalim i shvatila sam da je to uglavnom kroz igru, kada ne obraćamo puno pažnje (znam, zvuči grozno, ali igranje sa decom je ponekad tako dosadno). Onda sam pokušala ovaj eksperiment da primenim i u igri.
Pročitajte i: Razvojni stav se može učiti
Medi voli crtanje, ali ja joj obično dam da to radi kada ja moram da završim nešto drugo, recimo da skuvam večeru. Ali ovaj put sam zaista sela pored nje i učestvovala u tome što ona radi, i to je njoj bilo prilično zanimljivo.
Ja sam kao odrasla, koristila logiku pri bojenju (drveće je zeleno, a nebo plavo obavezno), a ona je, kao što to radi i svako dete, koristila sve boje za sve na papiru. I izgledalo je prilično očaravajuće.
„Pogledaj mama!“ pohvalila se čim je završila. Rekla sam joj da mi se baš dopada način na koji je iskoristila boje i ona se složila sa time zadovoljna.
Kasnije smo zamenile crteže i svaka je docrtala nešto na crtežu druge. Rekla sam joj da je to odličan timski rad, umesto „Super je!“
Da li je „Tako si pametan“ toliko loše?
Jedna nedelja eksperimenta ne može pokazati koliko sam učinila za samopouzdanje svoje dece, ali ono što je sigurno jeste da sam promenila način na koji ih hvalim kada zaista obraćam pažnju, u odnosu na ono što činim kada to olako kažem. Ne možemo to činiti 24 sata dnevno – i roditelji su ljudska bića i ponekad kažu ono što im je najlakše, i isto tako znam da ću im i ja ponekad ponovo davati isprazne komplimente. Ali uvidela sam razliku, ne želim da moja deca misle samo da su sjajni jer mama tako kaže.
Pročitajte i: Šta je tip U i kako da vaše dete to postane?
Mislim da bi svi trebalo da se potrudimo oko ovoga. Svako radi najbolje što ume i normalno je da često zabrljamo. Pa sve i da im prečesto kažemo da su sjajni, da li je to toliko strašno?
Jedno je sigurno, ako ništa drugo, ovaj eksperiment pokazuje da sam ove nedelje zaista puno pažnje poklonila svojoj deci. A to je dobra stvar.
Priredila: Ivona Jovanović
Izvor: Moj Pedijatar
