Deca imaju apetit za rizik, i ako ga ne nahranimo, oni će tražiti situacije koja su još opasnije nego igra u betonskom parku. Što više dozvolite svojoj deci i mladima da se izlažu pozitivnim rizicima, manja je verovatnoća da će se kasnije okrenuti mnogo negativnijim testovima hrabrosti.
Ela Kikpatrik tokom uspona na El Kapitano
Piše: Endi Kikpatrik
Godine 2012. sam se popeo na El Kapitano – možda najlegendarniju stenu na svetu. Visoka je kao najviši neboder i predstavlja moćni zid Josemiti doline. Pet dana i noći smo se penjali dok nas je sunce peklo danju, a planinska jeza grlila noću, spavajući u improvizovanim ležaljkama iznad ambisa. Toliko je El Kapitano strm da nema mesta da se prostre vreća za spavanje.
Ovo može da zvuči pomalo zastrašujuće, ali penjanje je moj posao, i ovo nije bio prvi put da se penjem na ovu stenu. Štaviše, bio mi je to dvadeset i neki put.
Ali ovaj put je bilo drugačije, jer je visoko iznad mene, na konopcu o kom je visio njen život, bila moja trinaestogodišnja ćerka, Ela.
Kada smo rekli “Za pet dana ćemo se popeti na ovaj zid”, to nije bilo izjava. Nismo krenuli da pobijamo rekorde ili osvojimo novac za dobrotvorne svrhe, ne, ništa slično. To je bio samo nastavak onoga što sam video kao svoju ulogu roditelja: da pripremim svoje dete za život, i to ne samo na onaj radosni deo, već i na rizik, strah, sumnju, a ponekad čak i na bol.
“Mnogo puta sam se zapitao kako me ljudi vide kao oca, kada vide kakvim sve situacijama izlažem svoju decu? Jer znam da živimo u vremenu u kome se deca kažnjavaju zbog penjanja po drveću, ili ih roditelji tretiraju kao da su od stakla.”
Mnogo puta sam se zapitao kako me ljudi vide kao oca, kada vide kakvim sve situacijama izlažem svoju decu? Jer znam da živimo u vremenu u kome se deca kažnjavaju zbog penjanja po drveću, ili ih roditelji tretiraju kao da su od stakla. Iako sam znao da je Eli sve ovo bilo dugo, naporno i zastrašujuće (zamislite buđenje u ležaljci iznad ambisa), nikada nisam posumnjao da će uspeti, a i ona je znala da verujem u nju.
Nekoliko ljudi me je pitalo šta bih uradio da mi je na pola puta gore Ela rekla da ne može više, i moj odgovor je uvek isti: “Ona to može. Neće odustati”. Na zidu sam bio samo da bih pazio na nju. Iako je sve vreme bila bodrog duha, hrabra i izdržljiva, znala je da žalbe ne pomažu, i samo je jednom zaplakala – onda kada joj je ispao Ajpod.
Šta je za mene predstavljala opasnost? Ja sam se uspinjao od kako sam prohodao, za početak po namešataju i dvorišnim rekvizitima. I što se mene tiče, smatram da je u životu sve rizik. Čak i oni jači, kada biju slabije, rizikuju da dobiju infarkt od uzbuđenja i fizičkog napora, zar ne? Pravo pitanje je kako sam mogao da rizikujem da ljubav prema alpinizmu delim sa njom? Kao svom detetu, želeo sam da joj dam priliku da vidi da li je dovoljno hrabra da uspe, a sebi kao roditelju, priliku da budem dovoljno hrabar da joj dozvolim da pokuša.
“Kao svom detetu, želeo sam da joj dam priliku da vidi da li je dovoljno hrabra da uspe, a sebi kao roditelju, priliku da budem dovoljno hrabar da joj dozvolim da pokuša.”
Uvek sam sebe video kao običnog oca, ali kao i svim očevima, i meni je uzor bio moj otac, fizički instruktor za obuku u RAF-u – čovek koji me je naučio svemu, sem da se plašim.
Kroz avanture je ulio u mene mnoga znanja i iskustva, ali i izgradio i preoblikovao moj karakter u teškim situacijama. Bio je spreman da kreira okruženje u kojem smo bili primorani da budemo hrabri, da prevaziđemo taj detinji strah koji osiromašuje onoga koji nešto želi, i sprečava srce da uopšte išta poželi – od skakanja u hladni potok, da plesa sa devojkom koju volite u školskoj diskoteci.
On me je naučio da budem hrabar, i to na onaj staromodni način, da se pozabavim stvarima koje me plaše, da ih izazovem, da krenem u susret stvarima za koje sumnjam da mogu da ih uradim – od penjanja po najtežim putevima do pisanja knjige, uprkos tome što imam tešku disleksiju.
Što se tiče mojih sposobnosti kao oca, smatram da je moja zasluga što su moja deca zauvek obeležena posekotinama, modricama, potresima mozga i šavovima, i ipak bi sve to opet radila, što dokazuje da deca imaju potrebu da se izlažu fizičkim opasnostima, da su otporna i vodootporna. Kada bi pali, nikad nisam žurio da ih podignem, kada bi plakali nisam ih previše tešio, i samo tako su naučili da brzo ustanu iz svakog poraza, i da plaču samo kada zaista boli.
“Smatram da je moja zasluga što su moja deca zauvek obeležena posekotinama, modricama, potresima mozga i šavovima, i ipak bi sve to opet radila, što dokazuje da deca imaju potrebu da se izlažu fizičkim opasnostima, da su otporna i vodootporna.”
Hteo sam da moja deca budu jaka i telom i duhom, jer sam znao da ću jednog dana morati da ih pustim u svet koji je i okrutan i nepravedan.Trudio sam se da osete i hladnoću, i glad i mrak, tako da bi shvatili vrednost jednostavnih stvari u životu, i razvili empatiju za druge.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Dr Mira Vidaković: Samo roditelji koji imaju usvojenu decu znaju kakva i kolika je to ljubav
Dr Mira Vidaković, višedecenijski je profesor u srednjem i visokom obrazovanju. Autor je više desetina naučnih radova, objavljivanih u vodećim domaćim i međunarodnim publikacijama, te je učestvovala na velikom broju...
Odrastanje uz majku koja ima integritet je EDUKATIVNIJE od bilo kog filma
Nemam svoje granice. Ja sam majka koji je previše ozbiljno shvatila ideju da biti roditelj znači biti sigurna luka i kanta za negativne emocije svoje dece. Zato što želim da se osećaju potpuno prihvaćenim, dopuštam...
Nesiguran roditelj praktično poziva dete da preuzme kontrolu nad porodicom
Našle se tri porodice jednog vikenda da se prošetaju pa odvedu decu u bioskop. Usput svratili na igralište, deca se razjurila po spravama, neko se ljulja, neko ludira na vrtešci,...
Nisi ti više mali – Matija Bećković
Image by Artur Skoniecki from Pixabay NISI TI VIŠE MALI Nisi ti više mali Dogodine ćeš u školu Daj više budi čoek Alal mu majka Nisi ti više mali...
Nema komentara.