Dok je Mercenih još bio dečak, bliska rođaka njegove majke, učiteljica u jednoj osnovnoj školi u Viskonsinu, izabrana je za učiteljicu godine u čitavim Sjedinjenim Državama. Posle svečanog prijema u Beloj kući, došla je u goste Mercenihovima u Oregon.
„Moja majka joj je postavila naivno pitanje, kakva se već postavljaju u neobaveznim razgovorima: ’Šta je tvoj najvažniji princip u radu s decom?’“, priseća se Mercenih. „Rođaka joj je na to odgovorila: ’Decu treba testirati čim dođu u školu da se vidi vredi li se njima baviti. Ako vredi, onda im ozbiljno posvećuješ pažnju, a na one kojima ne vredi ne bacaš vreme.’ Doslovno tako je rekla. I znate, u tom odgovoru se manje-više ogleda kako su se odrasli i tada i uvek odnosili prema deci koja se razlikuju od ostalih. Zamisao da su vaši neurološki resursi trajni i postojani i da se ne mogu suštinski poboljšati ni promeniti strahovito je destruktivna.“
„Zamisao da su vaši neurološki resursi trajni i postojani i da se ne mogu suštinski poboljšati ni promeniti strahovito je destruktivna.“
Mercenih je saznao za rad Pole Talal s Univerziteta Rutgers, koja je analizirala kod dece razloge smetnji prilikom učenja da čitaju. Između pet i deset posto predškolske dece ima neki jezički poremećaj koji im otežava pisanje, čitanje ili uspešno praćenje uputstava u nastavi. Često se njihove smetnje obuhvataju pojmom disleksičnosti.
Bebe uče da govore vežbajući spojeve jednog suglasnika i jednog samoglasnika, pa ih čujemo kako guču „ba, ba, ba“ i „da, da, da“. U mnogim jezicima prve naučene reči sastoje se upravo iz ovih i sličnih kombinacija: mama, tata, pi-pi i slično. Istraživanja Pole Talal pokazala su da deca s jezičkim poremećajima imaju probleme u auditivnoj obradi uobičajenih spojeva suglasnika i samoglasnika, koji se izgovaraju brzo i nazivaju „brzi delovi reči“. Zbog toga što ih ne čuju tačno, ova deca ne mogu tačno ni da ih izgovore.
