Deci se popravljao rukopis. Roditelji su saopštavali da se kod mališana usredsređena pažnja zadržava sve duže. Mercenih je smatrao da su te neočekivane koristi posledica nekih opštih poboljšanja koje program podstiče u mentalnoj obradi informacija.
Dok je Mercenih još bio dečak, bliska rođaka njegove majke, učiteljica u jednoj osnovnoj školi u Viskonsinu, izabrana je za učiteljicu godine u čitavim Sjedinjenim Državama. Posle svečanog prijema u Beloj kući, došla je u goste Mercenihovima u Oregon.
„Moja majka joj je postavila naivno pitanje, kakva se već postavljaju u neobaveznim razgovorima: ’Šta je tvoj najvažniji princip u radu s decom?’“, priseća se Mercenih. „Rođaka joj je na to odgovorila: ’Decu treba testirati čim dođu u školu da se vidi vredi li se njima baviti. Ako vredi, onda im ozbiljno posvećuješ pažnju, a na one kojima ne vredi ne bacaš vreme.’ Doslovno tako je rekla. I znate, u tom odgovoru se manje-više ogleda kako su se odrasli i tada i uvek odnosili prema deci koja se razlikuju od ostalih. Zamisao da su vaši neurološki resursi trajni i postojani i da se ne mogu suštinski poboljšati ni promeniti strahovito je destruktivna.“
“Zamisao da su vaši neurološki resursi trajni i postojani i da se ne mogu suštinski poboljšati ni promeniti strahovito je destruktivna.“
Mercenih je saznao za rad Pole Talal s Univerziteta Rutgers, koja je analizirala kod dece razloge smetnji prilikom učenja da čitaju. Između pet i deset posto predškolske dece ima neki jezički poremećaj koji im otežava pisanje, čitanje ili uspešno praćenje uputstava u nastavi. Često se njihove smetnje obuhvataju pojmom disleksičnosti.
Bebe uče da govore vežbajući spojeve jednog suglasnika i jednog samoglasnika, pa ih čujemo kako guču „ba, ba, ba“ i „da, da, da“. U mnogim jezicima prve naučene reči sastoje se upravo iz ovih i sličnih kombinacija: mama, tata, pi-pi i slično. Istraživanja Pole Talal pokazala su da deca s jezičkim poremećajima imaju probleme u auditivnoj obradi uobičajenih spojeva suglasnika i samoglasnika, koji se izgovaraju brzo i nazivaju „brzi delovi reči“. Zbog toga što ih ne čuju tačno, ova deca ne mogu tačno ni da ih izgovore.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: OBRAZOVANJE
Svaka ocena je za dete!
Dok čitam intervjue koje sam vodila sa roditeljima pri upisu njihove dece u prvi razred, pročitam odgovor koji me obraduje. Na pitanje: "Kakav uspeh očekujete od deteta?" jedan tata kaže:...
Psiholozi o Pravilniku protiv diskriminacije: Propisi ne rešavaju problem, deca sama moraju da grade odnose
Pravilnikom Ministarstva prosvete protiv diskriminacije među đacima predviđene i oštre kazne. Psiholozi kažu da propisi ne rešavaju problem i da deca moraju sama da grade odnose Poplava propisa kojima se...
Elektronski dnevnik – nastavnici mogu da vide samo svoje ocene, a ne ocene svojih kolega
Više od 830 osnovnih i srednjih škola u Srbiji do sada je papirni dnevnik zamenilo elektronskim, ali roditeljima još uvek nije omogućen ovaj način pristupa evidenciji o ocenama i izostancima...
“Štrebanje s razumijevanjem” ili jedno sećanje na zagrevanje stolice
Piše: Vesna Smiljanić Rangelov Starenje, pored ostalih, ima i tu lepu osobinu da ulepšava prošlost. Kao što se u odraslom dobu s nostalgijom sećamo događaja iz detinjstva u kojima tada...
1 komentar.