4. Deca nauče da čitaju onda kada im ova veština postane na neki način vredna. Isto kao što deca nauče da govore jer od te sposobnosti imaju koristi, naučiće i da čitaju ako uvide korist iz ove veštine. Ako ih zanima šta se dešava u sledećem poglavlju knjige a mama nema vremena da im čita, ili im se jedu kolači po recetu iz kuvara a niko neće da im ih napravi, odjednom će veština čitanja imati smisla i dete će prirodno osetiti poriv da je savlada.
5. Kao i mnoge druge veštine, čitanje se uči u drušvu, kroz zajedničke aktivnosti. U školama koncipiranim po Sadberi modelu, mnoga deca nauče da čitaju kroz igranje sa decom drugih uzrasnih grupa. Kada se čitači i nečitači igraju zajedno, deca uče slova kako bi mogla uspešno da učestvuju u igri.
6. Neka deca prvo se zainteresuju za pisanje, a tek onda za čitanje. Neka deca požele da nauče da pišu kako bi se izrazila kroz pisanu reč – crtež obogaćen tekstom, pesmu, strip, kako bi pronašla igricu na kompjuteru ili napisala poruku na cedulji u igri. Takva deca kroz učenje pisanja automatski postaju i čitači.
7. Proces učenja čitanja nema predvidiv tok. Zbog toga detetu nije potrebno da ga usmeravate, već samo da mu pomažete kada tu pomoć zatraži, i onako kako je zatraži. Ne vršite pritisak, slušajte dete i odgovorite na njegova pitanja ali ne pružajte mu više nego što je tražilo, jer će u suprotnom – prestati da pita.
Izvor: Psychology Today
