Шта значи „цивилизовати“ дете?
Дете мора да уђе у неку цивилизацију – научити како се и кад перу руке, кад су наши породични празници, знати кад се седи за столом или не седи за столом, мора ући у оно што ми јесмо. Не можемо ми дете учити некаквој цивилизацији изван које смо. Јер ако им ви нисте у видном пољу, биће им у видном пољу ликови са телевизије. А тамо смо ми некада гледали каубојске филмове, где се тачно знало ко је разбојник а ко је добар, кога треба волети, кога не треба волети. А дете воли покрет, воли акцију. Воли правду. Међутим, у нашим тв-серијама које се приказују сваке вечери, не зна се више ко је разбојник а ко није. Ти разбојници су некад врло шармантни, и деца се идентификују са оним кога гледају. Приказивати на пример фудбалске утакмице, па како се туку навијачи! Шта ће нама сад да ми гледамо тај инцидент? Па нек гледа полиција, а не тата са дететом који навија за Звезду, на пример.
„Ако им ви нисте у видном пољу, биће им у видном пољу ликови са телевизије“
Да ли родитељи данас децу сувише гурају на разне активности, некад и због кривице због тога што пуно раде и мало им се посвећују?
Тога је било увек, и тога имате и тамо где мајке не раде. Битно је да то, што хоћемо да им дамо – дамо са нашим учествовањем и нашим задовољством. Ми да их водимо на тренинге, часове. Ми, као родитељи, имамо неку нашу концепцију како га васпитавати. А када родитељи раде, онда постоји нека бака, постоји неко. А и кад не постоји нико други осим тате и маме, ако тата и мама то време, које проводе са децом – проводе квалитетно, неће бити ни проблема. То значи – ако иду једанпут недељно негде заједно, ако живе у хармоничним односима, ако дете учествује у свему, има своје задатке као и мама и тата… Проблем је ако време са децом не проводе стварно са децом. Неки кажу „Имамо сад и кућу, и деца своју собу и телевизор, и неће да уче!?“ Па неће да уче зато што ни тата ни мама ништа не уче. Не читају ни новине!
Неки кажу „Имамо сад и кућу, и деца своју собу и телевизор, и неће да уче!?“ Па неће да уче зато што ни тата ни мама ништа не уче. Не читају ни новине!
Имао сам једног колегу који се разочарао пуно у себе. Претурајући са ћерком по њеној библиотеци из детињства, прметио је: „Ау, шта си све ти добила за рођендан, а никад ниси ни отворила те књиге!“ „Па и нисам,“ каже она „Кад сам ја добијала од тебе на поклон за рођендан све те књиге, ја сам увек мислила да ћеш ми ти то читати. А ти си увек читао само нешто твоје, ниси мене ни погледао!“ То се тако не ради. Можемо и да замолимо дете да нама нешто прочита: „Мама је уморна, баш бих волела да ми прочиташ“ – наравно, узмите књигу која је детету интересантна.
Говорили сте једном приликом о томе да је деци потребан ауторитет часног и естетског понашања. Шта је естетско понашање?
Свака породица, сваки крај града има своју естетику. То је принцип. Да мама увек буде уредна и чиста. Или да се тачно, таксативно зна шта се очекује од чланова породице. Проблем је, да ли ми нашем детету довољно импонујемо као људи, да би они нас имитирали? Или смо ми за њих неки тата и мама, а оно имитира неке друге, који су били упадљивији, ближи, приметљивији? Естетика је узајамно поштовање, да дете од малих ногу васпитавамо да поштује друге. Имате породице где се викенд проводи уз новине и телевизор. А имате и оне где се сваки викенд проводи на неком другом излетишту. Како се понашамо, како изгледамо, томе васпитавамо. Да ли ми перемо зубе, или само захтевамо да дете пере зубе? Да ли ми перемо руке пре и после јела, или то само захтевамо од детета? Ако ми то не радимо а тражимо од детета, онда смо у конфликту, и нити оно верује нама, нити ми њему верујемо. Дете већ ту негде, кад крене у школу, а и раније, жели да буде неко, онима који су њему неко. Ако га научимо да буде неко на етички начин, не спрдајући се неком што има велик нос или је дебео, ако подижемо децу да поштују другога и ако виде да ми поштујемо другога, неће бити проблема.