Program koji su razvili da bi pomogli u obučavanju dece s poremećajima u učenju i jezičkom ometenošću nazvali su Fast ForWord, a razrađen je tako da vežbanjem poboljšava sve osnovne moždane funkcije koje učestvuju u našem jezičkom izražavanju, od dešifrovanja zvuka pa sve do razumevanja jezika – što bi se moglo nazvati svojevrsnim unakrsnim treniranjem mozga.
„Program obuhvata sedam vežbi za mozak. Pomoću jedne od njih deca uče kako da poboljšaju sposobnost razlikovanja kratkih zvukova od dugih.“
Program obuhvata sedam vežbi za mozak. Pomoću jedne od njih deca uče kako da poboljšaju sposobnost razlikovanja kratkih zvukova od dugih. Ova vežba izgleda tako što preko kompjuterskog monitora preleće krava koja muče. Dete treba da je uhvati kursorom miša i zadrži pritiskajući levi klik. Dužina mukanja se tada neznatno menja. U tom trenutku dete mora da oslobodi kravicu i pusti je da odleti. Dete koje je pusti odmah pošto se mukanje promeni dobija poene. Druga igra uči decu da raspoznaju kombinacije suglasnika i samoglasnika koje je lako pobrkati, kao što su da i ba, najpre nešto usporenije nego što se izgovaraju pri normalnoj jezičkoj komunikaciji, a zatim sve brže. Treća ih osposobljava da čuju sve brže frekvencijske skale, kao u uzviku jupiii!, gde se frekvencija naglo penje. Četvrta ih uči da pamte i porede zvuke. U ovoj vežbi koriste se „brzi delovi reči“, ali usporeni pomoću kompjutera, tako da deca s jezičkim poremećajima mogu da ih čuju i razviju za njih jasne mape, da bi se zatim, kako vežba napreduje, ove sekvence zvukova postepeno ubrzavale. Kad god dete postigne zadati cilj, dogodi se nešto zabavno: animirani lik pojede odgovor, dobije probavne smetnje, napravi smešnu grimasu ili napravi neki burleskni geg dovoljno neočekivan da zadrži detetu pažnju. Ova „nagrada“ je ključna odlika programa, zato što svaki put kad dete osvoji nagradu, njegov mozak luči neurotransmitere kao što su dopamin i acetilholin, što podstiče ustaljivanje novo- nastalih promena u moždanim mapama. Dopamin pojačava osećanje nagrađenosti, dok acetilholin pomaže mozgu da se „podesi“ i izoštri upamćeno.
Deca s blažim smetnjama po pravilu vežbaju s ovim programom sat i četrdeset minuta dnevno pet dana u nedelji, u trajanju od nekoliko nedelja, dok deca s ozbiljnijim teškoćama rade osam do dvanaest nedelja.
„Deca koja su vežbala pomoću programa postigla su značajan napredak na standardnim testovima obrade govornih, jezičkih i slušnih informacija. Na kraju obuke njihovi rezultati bili su normalni ili su nadmašivali normalne jezičke sposobnosti“
Prvi rezultati proučavanja, objavljeni u časopisu Sajens u januaru 1996, zaista su upečatljivi. Deca s jezičkim smetnjama podeljena su u dve grupe, jednu koja je vežbala uz pomoć programa i drugu kontrolnu, koja je igrala sličnu kompjutersku igricu, ali bez elemenata koji se služe modifikovanim govorom i ubrzavaju obradu jezika. Grupe su bile međusobno jednake po uzrastu, koeficijentu inteligencije i sposobnosti obrade jezika. Deca koja su vežbala pomoću programa postigla su značajan napredak na standardnim testovima obrade govornih, jezičkih i slušnih informacija. Na kraju obuke njihovi rezultati bili su normalni ili su nadmašivali normalne jezičke sposobnosti, i pokazali su se kao trajni kada je testiranje ponovljeno šest nedelja kasnije. Napredak je bio daleko veći nego kod dece iz kontrolne grupe.
Dalja proučavanja pratila su pet stotina dece na trideset pet mesta – u bolnicama, klinikama i kod njihovih kuća. Svima su dati standardni jezički testovi pre i posle vežbi uz pomoć programa. Proučavanje je pokazalo da je Fast ForWord kod najvećeg broja dece podigao sposobnost razumevanja jezika na normalni nivo, a u mnogim slučajevima i iznad njega. U proseku je svako dete koje je prošlo kroz ovaj program napredovalo u jezičkom razvoju 1,8 godina za šest nedelja, što je zaista izuzetno. Jedna grupa naučnika s Univerziteta Stanford skenirala je mozak dvadesetoro disleksične dece pre i posle vežbanja pomoću programa Fast ForWord. Prethodni rezultati pokazali su da se ova deca pri čitanju služe drugim delovima mozga u odnosu na decu bez disleksičnih poremećaja. Novi rezultati skeniranja, posle završenog programa, pokazivali su normalizaciju mozga. Povećala se, na primer, u proseku posmatrano, aktivnost u levoj slepoočno-temenoj oblasti kore velikog mozga i na skeneru su počeli da se pojavljuju slični obrasci kao kod dece bez problema u čitanju.
