Mislim da ne postoji loša knjiga za decu. Među odraslima je moderno da s vremena na vreme, grupu knjiga, žanr ili autora proglase lošim. Inid Blajton (Enid Blyton) i R. L. Stajn su proglašeni lošim, a stipovi označeni kao negovatelji nepismenosti. To je besmislica i snobizam. Ne postoji loš autor koga dete voli i želi da istražuje, zato što je svako dete drugačije. Mogu pronaći priče za kojima imaju potrebu, mogu sebe da unesu u te priče. Banalna, istrošena ideja nije banalna i istrošena njima. Ovo je prvi put da se dete sa njom susreće. Nemojte obeshrabrivati decu od čitanja zato što imate osećaj da čitaju pogrešne stvari. Fikcija koju ne volite je put ka drugim knjigama koje biste možda voleli. I nemaju svi isti ukus kao i vi. Odrasli iako imaju dobru nameru, mogu uništiti detetovu želju za čitanjem: zaustaviti ih u čitanju onog što vole, ili im dati vredne-ali-dosadne knjige koje oni vole; to su današnji ekvivalenti viktorijanske literature za „poboljšanje“. Završićemo sa generacijom ubeđenom da čitanje „nije kul“ ili gore, da ne donosi zadovoljstvo.
Potrebno je da naša deca počnju da se penju uz lestvicu čitanja: ono što im donosi zadovoljstvo će ih pomerati ka gore, u pismenost. (Nemojte uraditi ono što je autor uradio kada se njegova 11-ogodišnja ćerka zainteresovala za R. L. Stajna, a on otišao i kupio „Keri“ Stivena Kinga i rekao, ako ti se prvo svidelo, ovo ćeš voleti! )
Druga stvar je da fikcija gradi saosećanje. Kada gledate televiziju ili odgledate film, gledate stvari koje se događaju drugim ljudima. Proza je nešto što gradite od 30 slova i znakova interpukcije, i vi, sami, koristeći maštu stvarate svet i ljude i gledate kroz njihove oči. Osećate stvari, posećujete mesta i svetove koje inače ne biste znali. Učite da je svako drugi takođe „ja“. Postajete neko drugi, a kada se vratite u svoj svet, bićete malo promenjeni.
Saosećanjem se ljudi prilagođavaju životu u grupi pošto nam ono dozvoljava da funkcionišemo kao nešto više od sebične individue. Čitanjem takođe saznajete nešto veoma važno, a to je: Svet ne mora biti ovakav kakav je. Može biti drugačiji.
Zašto je važno pravilno deci čitati knjige?
Bio sam u Kini 2007. kao deo prve dozvoljene konvencije naučne fantastike i fantazije u kineskoj istoriji. U jednom trenutku sam pitao jednog od zvaničnika: Zašto? Naučna fantastika je bila zabranjena dugo vremena. Šta se promenilo?
„Ne postoji loš autor koga dete voli i želi da istražuje, zato što je svako dete drugačije. Mogu pronaći priče za kojima imaju potrebu, mogu sebe da unesu u te priče. Banalna, istrošena ideja nije banalna i istrošena njima. Ovo je prvi put da se dete sa njom susreće.“
Jednostavno je, odgovorio mi je. Kinezi su briljantni u pravljenju svari ukoliko im drugi ljudi donesu planove. Ali, Kinezi nisu imali inovacije i pronalaske. Nisu zamišljali. Zato je poslata delegacija u Ameriku u Epl, Majkrosoft i Gugl i ispitivani su ljudi koji su bili zaduženi za inovacije, ljudi koji su zamišljali budućnost. Saznali su da su svi od njih čitali naučnu fantastiku kada su bili mlađi.
Fikcija može da nam pokaže drugačiji svet. Može da nas odvede tamo gde nikada nismo bili. Jednom kada ste posetili druge svetove, npr. one koji jedu rajsko voće, ne možete biti zadovoljni svetom u kome ste odrasli. Nezadovoljstvo je (ovde) dobra stvar: nezadovoljni ljudi mogu izmeniti i popraviti njihove svetove, ostaviti ih boljim, drugačijim.
